Радио је у Вршцу као гимназијски професор, а потом је постављен за републичког школског инспектора.

 

На Универзитет у Београду изабран је 1956. године. Прошао је сва универзитетска звања и редовни је професор нове југословенске књижевности на Филолошком факултету.

 

Марковић је био, поред осталог, продекан и декан Филолошког факултета у Београду и предавач на универзитетима у Гетингену (Немачка), Пекингу (Кина), а у Србији у Београду, Нишу и Приштини.

 

Један је од оснивача и дугогодишњи директор Међународног славистичког центра Србије. Био је више година председник Друштва за српскохрватски језик и књижевност Србије и Савеза славистичких друштава Југославије.

 

Марковић се налазио и на месту одговорног уредника часописа "Књижевност и језик", председника Управног одбора Змајевих дечјих игара и главног уредника часописа "Детињство".

 

Члан је и Председништва Међународног комитета слависта, потпредседник и председник УНЕСКО асоцијације радника на књизи за децу и стални научни саветник, један од оснивача и члан Извршног одбора Вукове задужбине, такође и један од оснивача и десетогодишњи председник Управног одбора Задужбине "Десанке Максимовић" и председник Културно-просветне заједнице Србије.

 

За свој рад добио више признања, међу којима су "Вукова награда", медаља 

Хумболтовог универзитета, медаља "Ханс Кристијан Андерсен", немачки орден "Велики крст за заслуге и реда" и југословенски "Орден заслуга за народ са златном звездом".

 

Научни рад професора др Слободана Ж. Марковића посвећен је историји нових југословенских књижевности, њиховим везама и везама са светском књижевношћу, као и књижевности за децу.

 

Објавио је око 600 књижевних студија и расправа, као и књиге - "Записи о књижевности за децу" (више издања), "Књижевни покрети и токови између два светска рата", монографије "Лаза Лазаревић", "Милан Ракић", "Бранко Чопић", "Исидора Секулић", "Јован Поповић - живот и књижевно дело", "Вук Караџић у књижевном трајању", "Књижевно стваралаштво Десанке Максимовић", "Трагање за идеалима" и "Појаве, ствараоци и дела у македонској књижевности".

 

Чувене су његове антологије - "Антологија српске приче за децу", "Антологија српских поема за децу", "Ко је бољи јунак", "Ђаку прваку", "Златна књига", студије - "Књижевне појаве између два светска рата", "Континуитети и вредности" и путопис "Професор у Пекинг - професор из Пекинга".

 

Марковићеви радови су превођени на све јужнословенске језике, као и на немачки, енглески, француски, румунски, мађарски, чешки и руски језик.

 

Запаженим саопштењима и рефератима учествовао је на више конгреса и стручних скупова у земљи и свету.